Дамари

ИЗ КЊИГЕ ПРОЗЕ МИЛАДИНА ЋУЛАФИЋА
Прође памет ко трешње
Деценијама ослушкује, препознаје и бележи. Уздуж и попреко слаже приче, изреке и речи. Лови дубине земље и језика, малу личну митографију. У светлу неке његове слике, у бљеску реченице, у зачину хумора и парадокса, раскриљују се целе карактеролошке студије, нарав и мудрост народа. Свестан његових врлина и мана, писац воли тај наш свет и разуме га. Живи његовим животом. Иначе не би умео да га слуша и чује, да га бодри и лечи. Зна да језик памти боље од нас, зато га и призива у помоћ. Тако настају ове мајсторске минијатуре, изворне и предањске, окате

У ШТА КО ГЛЕДА

Старицу из нашег села, кад је била у граду код сина, питао неко: Знаш ли да гледаш у сат? Зашто да гледам у сат, одговорила она. Ја гледам у сунце.

ГЛАД

Умро Јован. Његова ћеркица Наста плакала. Тјешили је. Не плачем ја за њим – рекла најзад дјевојчица – но сам гладна!

СМРТ

Тада је, пред мојим дјетињим очима, пролазила нека разбијена, пропала војска. Двојица наложила ватру, да се грију (као да им је још једино до тога стало). Ваљда их тифус дохватио. Ту су и умрли. Једноме, клонула рука изгорела до лакта. Ту сам, као дијете, гледајући то, појмио (ако се то може појмити) шта је смрт... гори човјеку рука, а он...

КАД СЕ ЖЕНИШ

Жени се, треба да се жениш, али добро отвори очи, није то ваган брашна, но будућност. Гледај, да је има и за бабу... Ако је сад нема, откуд ће је бити кад буде баба?... Зла жена – тамница вјечита! Ништа нема горе, но кад чоек, иде од куће насмијан, а враћа се у кућу намрштен... Пази, добро отвори очи, умиј се ледном водом...

ГРАНИЦЕ

Човјек, лутајући планином, не примијети границу – а није имао шта ни да примијети – и прошета мало онамо. Послије, набаса опет на границу (опет, случајно), опазе га граничари – с ове стране, „његови” – и све се прилично запетља...

ПОГЛЕД У ПРАШИНУ

Био је то чудан дјечак. Једном, кад смо се враћали из школе, застане он, загледа се у земљу. Као да је угледао нешто што ми не примјећујемо.
– Шта ти је, у шта си толико упиљио?
– Нешто мислим: Боже мили... кад се умре, па никад више, никад, никад, никад...

УЧИТЕЉИЦА

Дошло дијете из школе, па вели:
– Тата, јеси ли ти банда?
– Каква банда, сине? Ко ти је то рекао?
– Учитељица каже... Причала нам о рату, па... тако она каже за оне са којима си ти био у рату...
– Добро, сине... ако учитељица каже. Слушај учитељицу.

НАШЕ ОРДЕЊЕ

Рече ми неко из Општине, онако узгред, набрзину: Да дођеш сјутра, у толико и толико сати, у ту и ту канцеларију. Те ти се ја жив испрепадам: шта ли му је то сад? Кад онамо – орден. Каже, за храброст.

СЕСТРА

Учитељ је грдио дјевојчицу. Нећу то више да видим, рекао је. А грдио је дјевојчицу зато што је храмала. А она је храмала, рекао нам је учитељ, зато што храмље њен брат.

МУЧЕНИК ИЗ МЕЂУПОТОЧЈА

Кућа његова, између два потока. То се тако и зове – Међупоточје. Два бистра шумска потока. Тако близу да си морао, кад с неким разговараш, ако је мало подаље, да вичеш. А и чесма је ту близу.
А он се извали испод дрвета – лежи по цијели дан. Може само до неке друге ладовине да одбауља, ако није далеко, и ако му се учини да је боља. А ожедни. Па тек уздахне:
– Безводна Улотино, да те Бог убије!

ПОРОДИЦА

Од мојих најближих, не сјећам се никога. Оца убили у рату. Мајка умрла. Није могла да прежали брата. Убили јој брата од седамнаест година. Мене је узео дјед. Ни њега се не сјећам. Сјећам се само, његовог сандука – кад су га однијели.

КАКО ИЗАЋИ ИЗ ПЕЋИНА?

Имам њиву, кућу, шталу, мало воћа, и пећину. Пећина је ту горе у шуми. Тако ти је то с нама било вјечито – мало-мало, па у пећину. Стално су нам пећине чађаве. (Ложимо, зна се, ноћу – да се не види дим.) Никако да се избрише она чађ. Изађи из пећине, па, по најцрњем мраку, укради нешто из своје куће, са своје воћке...

ЗАМУКЛО

Некад је, у свако доба, идући преко села, неко пјевао.
Није се могло, без пјесме, ни донијети воде, ни чувати овце, ни проћи кроз шуму, ни пожњети жито, ни успавати дијете...
А сад, или сам ја оглувио – дај Боже да је тако! – или...

БОГ

У сутон, тамо на ивици шуме, чуо се пуцањ. Дјечак је знао да, у то вријеме, срне излазе на ливаду да пасу. И да је то пуцао ловац. Одмах затим – било је облачно – загрмјело је. То Бог гађа онога – помислио је дјечак – што је убио срну.

ВАТРА

У дјетињству, на планини, кад се погаси разбукталост сунчева заласка, кад се далека брда почну полако претварати у гомиле мрака, кад крене хладњикави ноћни вјетар (који се, прије тога, можда, провукао тамо између проклетијских стијена) – обузимала нас је потреба да, на неком узвишењу, наложимо ватру. Како смо упорно, грчевито, по оној голетији планинској, скупљали дрва! У глувим ноћним пространствима, закратко – да букне наша ватра. Као знак нашег постојања на свијету. Уздигнути високо ка звијездама, а опет тако далеко од њих, очајнички смо настојали да се што јаче разгори, и да што дуже потраје – та наша ватра.

ЈАРЕ

Једном, док смо косили, у пристранак више нас дође коза с јаретом. Коза је брстила, јарету је више било до игре. Тако, наиђу подно стијене. Јаре, поскакујући тамо-овамо, користећи удубљења и пукотине, почне да се пентра уз стијену. Потрчкује, пропиње се – као да је ту испред њега још једно па ће се тукнути главама – кочопери се, позове мајку, да се похвали, докле је стигло... А послије, кад је требало да силази, збунило се. Почело опрезно да се нагиње, да се скањује. Нестало оне раздраганости! Дозивало је мајку, неким друкчијим гласом. Она би подигла главу, нешто узвратила, па би наставила да пасе.
То је потрајало.
Оно што је, од неког његовог далеког претка, остало у њему, потјерало га уз стијену; оно што је оно сада, сметало му је да се врати.

РАЗИГРАНОСТ

У сиротињском предграђу – од оних насеља која обично зову Циган-мала, или Циганлук – застао је код те куће: уз музику са радија, разиграли се укућани. И као да, са њима, цијела њихова кућа игра: и њен праг, и свака столица, и свако стакло у прозору, и колијевка – ако је имају – и џезва, и паучина у неком ћошку, и сијалица... Као да се, са њима, и тај њихов дом, окреће...

ТУЂИНЕ

Кад је Ахмету – у Брчком, послије оног најновијег рата – син рекао, да би морали да иду у Канаду, он каже:
Што да идете тамо, у туђину... и овдје је велика туђина.
А послије, кад је остао сам, и кад га син наговарао да и он иде тамо, Ахмет је упитао:
А је л’ тамо неки други језик?
Јесте, рекао је син.
Е не могу, каже отац. Отићи тамо без језика... живјети ко теле...
Сада његови живе тамо, у Канади. И, позове син Ахмета, да види како је. Ахмет се пожали да је жедан. Уступили су поткровље једној жени (избјеглица с дјететом), да не плаћа, само да погледа Ахмета. Али, ето, Ахмет жедан. Позове син своју другарицу из ђачких дана, Наду, и замоли је, да дâ Ахмету воде. И она то, одмах, учини. И напије се Ахмет. И, умре. Тако му је син, преко океана, додао ту чашу воде (ту је и Надина рука). Вјероватно му ништа више и није било потребно.

ВРБАС

Старац из Бањалуке, по цијели дан тумара – по Ванкуверу, по његовим улицама и парковима. Од ратних несрећа у завичају, прибјегао је тамо, својима; уствари, они су тако жељели. И сад он, тако, тумара по граду.
Добро, човјече, пита га једном неко, шта ти то, толико, тражиш?
Тражим Врбас, рекао је старац.

КОЛИКО СТРАХОВА

Боже, колико сам ја страхова у животу истрпио!
Не би се баш рекло, да сам нека нарочита кукавица, али, много страхова, брате.
Оснивају оне несрећне сељачке – како су их звали, радне – задруге. А ја, у задругу – никако. Не могу. Ја се подијелио са оцем, подијелио се с браћом – а они оће да ме помијешају са селом... Па, с некима и да се помијешам, а с некима, не, вала – прије ћу се помијешати с онима на гробљу...
Позову нас на конференцију. Дошао чувени Миодраг Микашиновић, да ону преосталу сиротињу гурне у задругу. Прозива редом.
А зашто ти, Тојо, пита мене, нећеш у задругу?
Не могу, кажем. Ја сам стар човјек. Не могу да радим. Оно што имам, да ми узмете, а послије – према раду... А овако, некако ћу се сам довијати – па како ми буде...
А добро, пита он, што си ти паметнији, од тога, па од тога...
Не, кажем ја, они су паметнији, ја сам једна глупотиња, и баш зато нећу у задругу – да вам, тако глуп, не кварим посао.
Много си се ти распричао, каже он – а ми немамо времена за губљење, каже, нама је сваки тренутак драгоцјен – него, да ја тебе кратко питам: Оћеш ли ти у задругу, или нећеш?
Ја, вала, не.
Тада он упре прстом у мене, и каже: Добро, а да знаш, да ћеш се кајати. ТЕБЕ ЋЕ – каже – ТОЧАК ИСТОРИЈЕ ПРЕГАЗИТИ.
Одем кући, кукавац, па не могу да заспим. Какав ли му је то сад точак? Зар нијесу већ сви точкови прешли преко моје грбаче? А кад ме мало ухвати сан, тргнем се: неки вееелики точак, ко планина, лети на мене...

(Из књиге „Прође памет ко трешње”, СКЗ, Београд, 2016)

***

Биографија
Миладин Ћулафић (Луге, Андријевица, 1939). Школовао се у Улотини, Андријевици, Беранама (тада Иванграду) и Београду. Дипломирао на Филолошком факултету Београдског универзитета, Група за југословенску и светску књижевност. Као професор књижевности радио у Брчком, Младеновцу, Мркоњић-Граду и Бањалуци. У новинској кући „Јеж” и издавачкој „Рад” радио као лектор.
Збирке прича: „Упорност траве” (1969), „Нешто” (1972), „Неспоразуми” (1986), „Гримасе по ваздуху” (1983), „Точак историје” (1988), „Докле ћу морати да будем добар – Тако је растао Стеван” (1990), „Без слободе не могу да мрднем” (1993), „Прође памет ко трешње” (1997, 2005, 2016), „Господар солитера” (2000). Избори прича: „Дивљи старац” (1993), „Богатство” (1999), „Преко границе” (2007), „Срнине очи” (2017).
Добитник награда „Исидора Секулић”, „Радоје Домановић”, „Политикине” награде за причу, као и завичајних признања у Андријевици и Беранама.
Живи у Београду.